Šta ostaje između redova: Druga strana naših dvesta godina na Vlaovcu

Ako ste već posetili stranicu „O nama“ na našem sajtu, tamo ste mogli da pročitate ličnu kartu našeg imanja. Saznali ste da na brdu Vlaovac iznad Sevojna živimo i radimo u kontinuitetu više od dva veka, da smo preko stotinu godina imali svoju tezgu na užičkoj pijaci i da danas put Beograda – koji su naši pradedovi nekada prelazili danima vodeći tovarene konje – mi prelazimo našim rashladnim vozilom.

Međutim, svaka stranica „O nama“ govori o onome šta radimo. Ovaj blog pokrećemo da bismo sa vama delili ono kako se osećamo dok to radimo, šta učimo od prirode koja nas okružuje i šta se dešava u onim trenucima koji ne stanu u zvaničan opis domaćinstva.

Težina i lepota nasleđenog imena

Lako je napisati „dva veka tradicije“, ali život sa tim nasleđem svakog jutra nosi veliku odgovornost. Kada smo odlučili da svoj život i rad u potpunosti vežemo za Sevojno i dedovinu, nismo preuzeli brigu samo o kući i zemlji. Preuzeli smo pravila koja niko od nas nema pravo da prekrši.

Kada ujutru izađemo u dvorište dok sa Tare i Zlatibora duva oštar planinski vetar, mi znamo da nismo vlasnici ove zemlje, već samo njeni čuvari za sledeću generaciju. Zato kod nas nema dileme da li ćemo u bašti koristiti motiku i stajnjak umesto hemije. Kada suša ili grad smanje rod, mi to prihvatimo mirno, jer znamo da se obraz i čista zemlja ne prodaju zarad veće količine.

Ista ta nit povezuje i našu kuću. Kada se u našoj kuhinji pored šporeta na drva, na tihoj vatri, priprema mladi sir i kajmak onako kako je to radila majka Jelica – i generacije žena pre nje – to nije samo recept. To je poštovanje prema vremenu i trudu koji traju vekovima.

Strpljenje u svetu koji stalno žuri

Danas se gotovo sve meri brzinom i količinom, dok nas na našem imanju priroda svakog dana uči da najbolje stvari traže mir i svoje vreme.

Dok u tišini našeg starog kamenog podruma negujemo zreli sir „JOV IN“ i svakog dana ručno okrećemo svaki kolut na drvenim daskama, vidimo koliko se u savremenom životu zaboravilo na strpljenje. Taj sir mora da odleži svojih minimalnih 90 dana – a mnogi kolutovi ostanu i znatno duže – jer pravi ukus i zrelost ne mogu i ne smeju da se ubrzaju.

Mi stojimo iza svake voćke koju uberemo, svakog staklenog pakovanja i svakog proizvoda koji napusti naš prag, bilo da je nastao na našem Vlaovcu, kod naših proverenih komšija iz užičkog kraja ili u Šumadiji. Naš jedini nepisani zakon od prvog dana glasi: nikada nećemo ponuditi drugima ono što ne bismo s ponosom stavili pred našeg sina Vladimira i na naš sopstveni porodični sto.

Zašto pokrećemo ovaj blog?

Nekada se poverenje gradilo za onom našom drvenom tezgom na užičkoj pijaci. Ljudi su dolazili, pitali kako je prošla godina, kakva je trava na livadama, razmenjivali savete i recepte. Danas, kada nas deli stotine kilometara i kada se na vašim vratima u Beogradu zadržimo tek nekoliko minuta prilikom isporuke, ovaj blog je naša nova „pijačna tezga“ za razgovor.

Ovde nećemo pisati da bismo vam prodavali robu sa lagera – jer mi nismo industrija i radimo isključivo u skladu sa onim što nam sezona i priroda tog meseca podare.

Ovde ćemo vam pisati kako se naše brdo sprema za zimu, kako su se naši stari čuvali od prehlada i gradili imunitet čistom hranom, zašto su nam pčele, jastrebovi i divlja priroda oko nas najbolji pokazatelji zdrave sredine, i šta sve učimo iz susreta sa vama.

Dobrodošli u naš dnevnik sa Vlaovca. Drago nam je što ste tu.

Jelena i Jovo Bugarinović

Zeleno Domaćinstvo